Slavoljub Slava Bogojević (1922 — 1978)
Slavoljub Slava Bogojević, umetnik čija je slikarska putanja bila složena isprekidana, na mahove čak i neizvesna. Okušao se u različitim temama, raznolikim stilskim usmerenjima i tehnikama. Na početku prihvaćen, poetski realizam, nastojao je da zanemari odajući prednost potezima širokih, a uopštenih površina.
Bliži koloristički istančanom skladu Nedeljka Gvozdenovića nego plahovitoj ekspresiji Zore Petrović (kod kojih je okončao studije), Bogojević se utapao u tradiciju beogradskog slikarstva. Ubrzo je postao član Jedanaestorice i novosadske grupe Šestorica.
Slava je širio tematski krug. Uspešno se doticao portreta i mrtve prirode, veduta, potom pejzaža, religioznih i mitoloških predstava. Oko polovine šeste decenije, nastojao je da sliku udalji od realne optike, koja se pretvarala u stilizovana, umreženo profilisana, geometrijska tela. Uspostavljene su pravilne površine, omeđene gipkim linijama, koje su ostavljale dojam realnih tragova pojavnog sveta. Potom je zalazio u polje iluzija i snova, u domen fantastičnih i simboličkih vizija. Crteže, kojih se tada doticao, odlikuju laka i lepršava saglasja. Površinu je grebao iglom i nožem, ostavljajući tokove zagonetnih, tananih zapisa.
Šezdesetih godina je uspostavljao prevagu pigmenata nad linijom, koju je potisnuo zarad emocije, odlazeći u polje enformela. Tada se zabavio crtežima i skulpturama. U delima izlaganim sredinom šezdesetih naracija je svedena na najmanju meru.
Slava Bogojević je slikao brzo, svakog trenutka, sem u krizama, kroz koje je prolazio. Sve što je radio i uradio, može se smatrati produktom htenja i potrebe da štogod kaže o svetu kojim je prošao, čijim se izazovima predavao bez ostatka.